Nažalost, rano sam ostala bez majke ali njen ženski sat mi je vrlo draga uspomena na nju. Vrlo je star i sada više ne radi.

Ranije su se dijelovi za taj ženski sat mogli nabavljati jer su ljudi stalno išli u Italiju u kupovinu, a onda bi usput navratili u original prodavaonicu i kupovali dijelove. Nekada se svaki vikend išlo u Trst u kupovinu. Tamo bi se kupovali satovi i za crno tržište. Urari nisu legalno prodavali satove jer nisu smjeli, oni su bili uslužna djelatnost. Legalno su mogli prodavati tek od 1990. Možda 1989. ili 1988. 

Ovaj moj ženski sat, na njemu piše Lady 68, znači on je iz 1968. godine. Onda je pisalo ono 17 rubis što znači koliko ima rubina, jer su svi kvalitetni satovi imali rubine u sebi. Nisu oni drago kamenje to su sintetički rubini, ali imaju vrlo dobra mehanička svojstva, i dolje je pisalo Swiss made. 

Na kutijama je bilo zlatno tiskano orao. Kutije su bile crvene, bordo crvene, kartonske, pa su imale onaj fini papir kao kože i kasnije su bile plastične plave. Na kutijama je bio naziv i logo, orao sa krunom, a neke zadnje su imale samo krunu, a prve i orao i krunu. Svako tko ga je kupio u Trstu imao je pismenu garanciju, svako tko je kupio u dućanu, morao je zakonski prodavač dati garanciju. 

Mamin ženski sat je bio navodno jako popularan u doba kad ga je kupila. Borba iz Beograda, to je bio časopis poput Vjesnika iz Zagreba ili poput Dela iz Ljubljane, to su bili ozbiljni časopisi, oni su znali u svojim časopisima staviti reklamu neku. Pisalo je “Precizan švicarski sat”, pa bi dolje pisalo adresa iz Trsta i dolje tko je uvoznik. Imali su plastične neonske reklame, duguljaste, i to bi urarima poklanjali, u Trstu ili na velesajmu.